ОБРАЗ ПОДРАЖАНИЯ ЧЕРЕЗ ПРИЗМУ ВОСТОКОВЕДЕНИЯ

Авторы

  • Марк Тоутант

Аннотация

Данная статья представляет собой часть из книги о Навои, написанной старшим научным сотрудником Национального центра научных исследований Франции (CNRS – Le Centre national de la recherche scientifique), ученого-тюрколога, доктора Марка Тоутанта/Тутана (Toutant M. Un empire de mots. Pouvoir, culture et soufisme à l’époque des derniers Timourides au miroir de la Khamsa de Mīr ‘Alī Shīr Nawā’ī. Leuven: Peeters, 2016. Р.45-70). Доктор Тоутант в 2013 году защитил диссертацию на тему «Культура поздних Темуридов: Исследование практики подражания на примере «Хамсы» Алишера Навои (1441-1501)». На основе диссертации Марка Тоутанта в 2016 году в Бельгии была издана монография «Империя слова: отражение могущества, культуры и суфизма эпохи поздних Темуридов в «Хамсе» Алишера Навои». В настоящей статье анализируется интерпретация и восприятие традиции подражания в творчестве Алишера Навои в западной науке. Данная статья Тоутанта публикуется в специальном выпуске Журнала Ренессанса Центральной Азии, посвященного 580-летнему юбилею Алишера Навои в разделе «Интерпретация наследия Навои в 21 веке».

Библиографические ссылки

Marc Toutant – Марк Тоутант/Тутон, доктор, Франция Илмий тадқиқотлар миллий маркази (CNRS – Le Centre national de la recherche scientifique)нинг катта илмий ходими. Туркийшунос олим. 2013 йили Парижда Алишер Навоий ижоди бўйича “Сўнгги темурийлар маданияти: Алишер Навоий (1441–1501) “Хамса”си мисолида назирагўйлик амалиёти тадқиқи” номли диссертациясини француз тилида ҳимоя қилган. Марк Тоутант 2016 йили диссертацияси асосида “Сўз империяси: сўнгги темурийлар даври қудрати, маданияти ва тасаввуф Алишер Навоий “Хамса”си инъикосида” номли монографиясини Бельгияда чоп этган (муҳаррир Афтондил Эркинов изоҳи. Бундан кейин муҳаррир изоҳлари курсивда ва (А.Э.) қисқартмаси билан келтирилади).

Мазкур мақола Навоий ҳақидаги Марк Тоутант китобининг бир бўлимини ташкил этади (Toutant M. Un empire de mots. Pouvoir, culture et soufisme à l’époque des derniers Timourides au miroir de la Khamsa de Mīr ‘Alī Shīr Nawā’ī. Leuven: Peeters, 2016. Р.45-70) (А.Э).

Е. Бертельснинг ёзишича, китоб муаллифини аниқлашнинг иложи йўқ. Сарлавҳадан кўриниб турибдики, у табризлик армани. Аслият тилига келадиган бўлсак, совет олимининг аниқлик киритишича, Озарбайжонда форс деб аталадиган тил ҳар доим ҳам бугунги кунда биз тушунадиган “форс тили” деган маънони англатмаган. Балки озарбайжон тилини эронликлар “форсий” деб аташган (Е. Бертельс, Навои. Опыт творческой биографии, Москва-Ленинград: Издательство АН СССР, 1948, с. 79). Қуйидаги мақолада ушбу китоб манбалари тўғрисида қизиқарли мунозара келтирилган: A. M. Piemontese, “Le fonti orientali del 'Peregrinaggio' di Christoforo Armeno e gli 'Otto Paradisi' di Amir Khusrau di Delhi” // Filologia e Critica, 12 (1987), p. 185-221. Асарнинг Рензо Брагантини томонидан қилинган сўнгги нашри: Cristoforo Armeno, Peregrinaggio di tre giovani figliuoli del re di Serendippo, Roma, Salerno, 2000.

Китоб XVI асрда тўрт марта, XVII асрда ҳам тўрт марта ва XIX асрда уч марта чоп этилган. Бу мавзу бўйича қаранг: Г. Каримов, “Вопросы творчества Навои в русском востоковедении” // Таржима санъати, Тошкент, ФАН, 1978, 124-бет; шунингдек, Бертельс томонидан қилинган тузатишлар борасида қаранг: Е. Бертельс, Навои, с. 80-81.

T. Benfey, “Ein alter christlich-persischer Roman: Die Reisen der drei Söhne des Königs von Serendippo” // Orient und Occident, Göttingen, vol. III, 1865, p. 257-288. Бу мавзуда яна қаранг: Е.Э.Бертельс, “Старейшие переводы Навои на Западноевропейские языки” (мақола 1943 йилда ёзилган ва қайта нашр этилган) // Е.Э.Бертельс. Избранные труды II, Москва, Издательство Наука, 1962, с. 441-446; У. Сотимов, Навои и Запад, Ташкент, ФАН, 1996, с. 14-24.

“verräth...occidentalische Compositionskunst”, Бертельс томонидан келтирилган ҳавола, Навои, с. 80.

A. Wesselski, “Quellen und Nachwirkungen der Haft Paykar” // Der Islam, XXII (1935), p. 106-119, ушбу ҳавола қуйидаги мақолада келтирилган: A. M. Piemontese, “Les Huit Paradis d'Amir Xosrow et la littérature européenne” // Luqmân, XII/1 (automne-hiver 1995¬96), p. 8. 1719 йилда Луи де Маййи томонидан қайта ёзилган Сарандиб шаҳзодаларининг саргузаштларини француз тилида қайта нашр этган муҳаррирлар Деҳлавий достонини асарнинг “асосий” манбаси сифатида тилга олишади. Лекин улар ҳали ҳам Навоийга ишора қилмаганликларини таъкидлаб ўтмасликнинг иложи йўқ. Қаранг: Louis de Mailly. Les aventures des trois princes de Serendip, texte établi et annoté par A. Volpilhac, Paris, éditions Thierry Marchaisse, 2011. Айниқса, 191-бетга қаралсин.

B. d'Herbelot, Bibliothèque orientale, ou dictionnaire universel contenant tout ce qui fait connoître les Peuples de l'Orient, t. III, La Haye, J. Neaulme & N. Van Daalen, 1777.

Ушбу иқтибос қомус таглавҳасининг бир қисми.

Миллий кутубхона туркий қўлёзмалар каталогининг “Supplément” (қўшимча) бўлимида Навоийнинг ўттиздан ортиқ асари мавжуд. 1932–1933 йилларда Э. Блоше нашр этган каталогнинг муқаддимасида тушунтирилишича, туркий қўлёзмалар фондининг “қўшимчаси” 1739–1835 йилларда ташкил этилган (VII бет). “Қўшимча”да 316-317 рақамли қўлёзмалар 1526-1527 йилларда кўчирилган “Куллиёти Навоий” (Навоийнинг тўлиқ асарлари) бўлиб, ушбу тўпламда қуйидаги асарлар мавжуд: “Арбаъин” (40 ҳадис), “Назм ул-жавоҳир” (Гавҳарлар шодаси), “Сирож ал-муслимин” (Муслимлар чироғи), “Насойим ул-муҳаббат мин шамойим ул-футувват” (Улуғлик хушбўйликларини таратувчи муҳаббат шаббодалари), “Лисон ут-тайр” (Қушлар тили), “Хамса”нинг беш достони, тўрт туркий девон, “Мезон ул-авзон” (Вазнлар ўлчови), “Муҳокамат ул-луғатайн” (Икки тил муҳокамаси), “Мажолис ун-нафоис” (Нафислар мажлислари), “Вақфия”, “Ҳолоти Саййид Ҳасан Ардашер” (Саййид Ҳасан Ардашер ҳаёти), “Ҳолоти Паҳлавон Маҳмуд” (Паҳлавон Маҳмуднинг ҳаёти) ва “Муншаот” мактублар тўплами. Изоҳнинг охирида бу куллиётни Армен исмли киши Шарққа хизмат сафари пайтида сотиб олганлиги кўрсатилган. У қўлёзмани қироллик пулига сотиб олган, аммо уни Қирол кутубхонасига топширмасдан, ўзида қолдирган. Кардон 1757 йилда унинг бевасида сақланаётган қўлёзмаларни мусодара қилган. Бу эса чиғатой шоирининг тўлиқ асарлари тўплами XVIII асрнинг биринчи ярмидаёқ Францияга етиб келганлигини кўрсатади. Туркий “қўшимча”да яна қуйидаги қўлёзмалар ҳам сақланмоқда: “Маҳбуб ал-қулуб” (Кўнгилларнинг севгани) асарининг 1569-1570 йилларда кўчирилган нусхаси (327-рақамли қўлёзма), тўрт девоннинг XV аср охирларида кўчирилган “Дебоча”си (328 рақамли қўлёзма), “Хамсат ул-мутаҳаййирин” (Беш ҳайрат) асарининг 1666 йилда кўчирилган нусхаси (329-рақамли қўлёзма), 1469 йилда кўчирилган биринчи туркий девон (330-рақамли қўлёзма), XVI аср бошларида кўчирилган “Лисон ут-тайр” (331-рақамли қўлёзма) ҳамда XVI аср биринчи ярмида кўчирилган “Ғаройиб ус-сиғар” девонининг тўлиқ бўлмаган нусхаси (332-рақамли қўлёзма). Шунингдек, эски фондда XVII асрнинг дастлабки йилларида кўчирилган “Мажолис ун-нафоис” қўлёзмаси ҳам мавжуд (298-рақамли қўлёзма). Шоирнинг Англияда сақланиб қолган қўлёзмалари ҳақида қаранг: C. Rieu, Catalogue Of The Turkish Manuscripts In The British Museum, Part I and II, New Delhi, réédition Pranava Books (илк нашри 1888 йилда), 2008, p. 245, 273-275, 285, 292, 294.

S. De Sacy, Mémoires sur diverses antiquités de la Perse et sur les médailles des rois de la dynastie des Sassanides, Paris, Imprimerie nationale exécutive du Louvre, 1793.

Geschichte der schönen redekünste Persiens (J. von Hammer-Purgstall) асарида Навоий таърифи тўғрисида қаранг: У. Сотимов, Навои и Запад.

A. Rémusat, Recherches sur les langues tartares, ou mémoires sur différens points de la grammaire et de la littérature des Mandchous, des Mongols, des Ouigours et des Tibétains, Paris, Imprimerie royale, 1820.

A. Lumley Davids, Grammar of the Turkish Language (Kitabu’l-Ilmi’n-Nafi‘ fi Tahsili Sarfi ve Nahvi Turki), Londres, Parbury et Allen, 1832. Бу асар муаллифнинг онаси томонидан француз тилига таржима қилинган ва “Grammaire turke” номи билан чоп этилган.

M. Quatremère, Chrestomathie Orientales contenant plusieurs ouvrages de l’emir Ali-Schir des extraits des mémoires du sultan Baber du traité du Miradj, du tezkirat el-avlia et du bakhtiar-nameh publiés, accompagnés d’une traduction française, d’un mémoire sur la vie d’Ali-Schir et de notes grammaticales, philologiques et autres par M. Quatremère,1er fascicule, Paris, imprimeurs de l'Institut de France, 1841. Сарлавҳадан кўриниб турибдики, асарга чиғатой шоири ҳақида тадқиқот ҳамда Навоийнинг ҳаёти ва шахсига бағишланган очерклар ҳам қўшилиши керак эди. Аммо бевақт ўлим туфайли муаллиф бу вазифани охирига етказишга улгурмади.

N. Berezin, Chrestomathie turque, vol. 1, Kazan, Université de Kazan, 1857.

А. Казим, Учебное пособие для временного курса турецкого языка, Петербург, 1854.

Н. И. Ильминский, Вступительное учение в курс турецко-татарского языка, Казань, Казанский университет, 1862.

Яна “Ал-луғат ун-Навоият вал-истишҳодат ул-чиғатоият” деб ҳам номланади. Қаранг: Charles Rieu, Catalogue of the Turkish manuscripts in the British Museum.

A. Vámbéry, Abuşka, Csagatajtörök szógyüjtemény, Budapest, 1862.

Th. Zenker, Dictionnaire turc-arabe-persan, Leipzig, W. Engelmann, 1866-1876.

В. В. Вельяминов-Зернов, Словарь джагатайско-турецкий, Санкт-Петербург, 1868.

Sir Gerard Clauson, Sanglax. A Persian Guide to the Turkish Language, by Mahammed MahdiXan, Londres, Luzac, 1960.

E. Denison Ross, The Mebani'l-lughat, being a Grammar of the Turki Language by Mirza Mehdi Khan, Calcutta, Bibliotheca Indica, New Series, n° 1225, 1910. Бу мавзу бўйича яна қаранг: J. Eckmann, “Mīrzā Mehdīs Darstellung der tschagataischen Sprache” // Analecta Orientalia memoriae Alexandri Csoma de Korös dicata, Budapest, Bibliotheca Orientalis Hungarica V, 1942-1947, p. 156-222; Karl Heinrich Menges, Das Çagatajische in der persischen Darstellung von Mīrzā Mahdī Xān, Wiesbaden, Akademie der Wissenchaften und der Literatur, 1956, p. 627-739.

A. Vámbéry, Chagataische Sprachstudien, Leipzig, Brockhaus, 1867.

A. Pavet de Courteille, Dictionnaire Turk oriental destiné principalement à faciliter la lecture des ouvrages de Bâber, d'Aboul-Gâzi, de Mir Ali-Chir-Nevâï, et d'autres ouvrages en langues touraniennes, Paris, Imprimerie Impériale, 1870.

I. Kúnos, Śejx Süleyman Efendi's Čağataj-osmanisches Wörterbuch, Budapest, Franklin-Verein, 1902.

J. Thúry, A “Behdsetü'l-lugat” czímű csagatáj szótár, Budapest, Magyar Tudományos Akadémia, 1903.

A. Vámbéry, Chagataische Sprachstudien.

A. Vámbéry, Skizzen aus Mittelasien, Leipzig, Brockhaus, 1868. Бу борада қаранг: Ҳ. Исматуллаев, “Навоий ижодини хорижий мамлакатларда. ўрганишга доир” // Ўзбек тили ва адабиёти, 1968, № 5.

A.Vámbéry, Reise in Mittelasien, Leipzig, Brockhaus, 1865, 1873.

Ouseley, S. G., Biographical notices of Persian poets; with critical and explanatory remark, Londres, The oriental Translation fund of great Britain and Ireland, 1846.

М. Никитский, Эмир Низамиддин Алишер в государственном и литературном его значении, Санкт-Петербург, типография Императорской Академии наук, 1856.

Асар муаллифи аслида Камол Ҳусайн Газургоҳийдир. “Мажолис eл-ушшоқ” (1502-1503) борасида қаранг: E. G. Browne, Literary History of Persia, vol. 3, New Delhi, réimprimée par Munshiram Manoharlal Publishers (première édition : 1920), 1997.

М. Никитский, Эмир Низамиддин Алишер.

Шу мақсадда, деб ёзади Никитский, у муассасалар ташкил қилди; у олимларга ўз соҳасида ишлаш ҳуқуқини берди ва барча фан ва санъат билан шуғулланувчиларга ҳомийлик қилди.

Маҳмуд Шабустарийнинг “Гулшани асрор” асари ҳақида гап кетмоқда. Ўша асар.

В. В. Бартольд, “Мир-Али-Шир и политическая жизнь” // Сб. Мир Али Шир, Л., 1928.

F.A. Belin, “Notice biographique et littéraire sur Mir Ali-Chir Nevaii, suivie d'extraits tirés des œuvres du même auteur” // Journal Asiatique, 17 (1861).

Белен ҳақида биографик маълумотлар учун қуйидаги китобнинг сўзбошисига қаранг: F.A. Belin, Histoire de la latinité de Constantinople, Paris, Alphonse Picard et fils éditeurs, 1894.

Белин Никитскийнинг тадқиқотидан бехабар бўлган кўринади.

Е. Бертельс, Навои. М., 1948.

Ушбу таржималардан олдин муаллиф тўғрисида батафсил тўхталиб ўтаман. Маълумотлар Сильвестр де Саси мақоласидан (1793), “Бобурнома”дан, “Туҳфаи Сомий”, “Тазкират ул-хаттотин”, “Нухбат ут-таворих ва-л-ахбор”, Мирхонднинг “Равзат ус-сафо” асаридан, Хондамирнинг “Ҳабиб ус-сияр” асаридан ҳамда Алишернинг ўз асарларидан олинди. Белин тадқиқотининг диққатга молик томони шундаки, унинг биографияси тўғридан-тўғри Навоий ўз асарларига асосланган.

Бартолд уни 1860 йилларга хос оҳанжамадор услубдаги риторикаси учун айблади.

Бу жиҳатдан, Белен Ёдгор Мирзо Ҳиротни эгаллаб олганида Навоий уни “ўз қўли билан” асирга олгани ҳақида фикрни илгари суришдан ҳам тортинмайди.

Мирхонд ҳикояси асосида.

“Essai sur la civilisation timouride” // Journal Asiatique, avril-juin 1926.

Кейинчалик Л.Бува (L.Bouvat), В.В.Бартольд, ҳатто Мария Эва Сабтелни каби тарихчилар Маждиддин Муҳаммад шахсига эътиборлироқ бўлишади. Масалан Бува ёзишича: “Маждиддин Муҳаммад Ҳусайн Бойқаро хазинасида молиявий танглик юзага келган маҳалда унга кўмак беради; аммо ҳийла-найранг қурбони бўлган ислоҳотчи вазир султон ғазабига дучор бўлди”.

“Мажолис ун-нафоис” асосида.

Maria Eva Subtelny, “ʿAlī Shīr Navāʾī, bakhshī and beg” // Eucharisterion. Essays presented to Omeljan Pritsak on his sixtieth birthday, Harvard Ukrainian Studies, III-IV (1979-80).

E.J.W. Gibb, History of Ottoman poetry, v. 2, Londres, Luzac, 1902, p. 13; E. Browne, Literary History of Persia, vol. 3.

Қаранг: Озарбайжон адабий уюшмаси томонидан шоирга бағишланган ва 1926 йилда Бокуда чоп этилган “Навои. Сборник Азербайджанского литературного общества” номли тўпламдаги И. Ҳикмат мақоласи. Бу асар ҳақида қўшимча маълумотлар учун қуйида қаранг.

Белен таржималари, кўпинча маънодан четга чиқиш ҳолатларидан қатъи назар, нафақат француз тилида, балки бошқа ғарб тилларда ягона мавжуд таржималардир. Белен “Мажолис ун-нафоис”дан муқаддима қисмини ва Темурий султонлар тўғрисидаги еттинчи мажлисни, “Хамсат ул-мутаҳаййирин”нинг ҳам катта бир қисмини таржима қилади. Беш йилдан сўнг у “Маҳбуб ул-қулуб”дан парчалар таржимасини тақдим этади. Шу ўринда монографиянинг бошқа афзалликлари ҳақида ҳам тўхталиб ўтиш лозим. Белен шоирнинг Жомий билан муносабатларига алоҳида урғу беради ва адибнинг диний ҳиссиётлари аҳамиятини маъқуллайди. Шу маънода, Франциянинг Константинополдаги элчихонаси котиб-таржимони Навоийнинг сарой лавозимини тарк этишини диний маънода “узлатга чекиниш” (194-бет) деб атайди. Алишер “ўзини буткул адабий асарларига ва тафаккур завқларига бағишлади” (ўша ерда). Белен чиғатой адибнинг нақшбандия тариқатини қабул қилганлигини таъкидлаш учун Жомийдан ҳавола келтиради (193-бет) ва “Алишер тасаввуфга умрини бағишлаган суфийларга чуқур ҳурмат-эҳтиром кўрсатарди” деб ўтади (ўша ерда). Хусусан, унинг мутасаввуф шоир Сайид Аҳмад Ардашерга бўлган меҳр-муҳаббатини эслайди (194-бет). Ундан кейинги даврларда шоирнинг диний позицияси етарлича ўрганилмаган, ваҳоланки, Навоий ҳақидаги илк монографиялардан бирининг муаллифи бу масаланинг баъзи жиҳатларини айтиб ўтган деб тан олишимиз мумкин.

C. Rieu, Catalogue Of The Turkish Manuscripts In The British Museum, Part I and II, New Delhi, réédition Pranava Books (биринчи нашр 1888), 2008.

Ўша ерда. Навоийнинг насрий асарларига келганда, Чарлз Риё “Насойим ул-муҳаббат”ни Жомийнинг “Нафаҳот ул-унс” асарининг таржимаси деб атайди, “Маҳбуб ул-қулуб”нинг қисқача планини келтиради. Шеърий асарларга келсак, у турли хил қўлёзмалар келтирилган версиялардан келиб чиққан ҳолда, “Хамса” ва туркий девонларга шарҳ беради.

Ҳ. Исматуллаев, “Навоий ижодини хорижий мамлакатларда ўрганишга доир”. Француз каталоги: E. Blochet, C. Schefer, Catalogue de la collection de manuscrits orientaux, arabes, persans et turcs formée par M. Charles Schefer et acquise par État, Paris, E. Leroux, 1900.

E. J. W. Gibb, History of Ottoman Poetry, vol. 1, p. 128 ; vol. 2.

E. G. Browne, Literary History of Persia, vol. 3, “Ушбу даврдаги туркий адабиёт, айниқса, “Бобурнома”, p. 452-460. “Мажолис ун-нафоис”га алоҳида шарҳ берилган. p. 437-439 (бу ўринда Браун Белен монографиясига ҳавола берган).

Шундай қилиб Навоий ижодида форс тилидаги асарлар ҳам мавжуд бўлишига қарамасдан, Браун бу масалага умуман тўхталиб ўтмайди ва ўз тадқиқотида Навоийнинг катта ҳажмли ижодидан кўра “Бобурнома”га анча кўп саҳифалар бағишлайди.

Ўзининг “Темурийлар тамаддуни ҳақида очерк”ида Люсиен Бува Навоий “Маҳбуб ал-қулуб”ни Мир Ҳусрав Деҳлавийнинг “Анис ал-қулуб” асарига тақлидан ёзганлигини (асоссиз равишда) таъкидлайди (Белен ҳам монографиясида шундай хатога йўл қўйган эди). Бунинг устига, шарқшунос ўзгалар асарларини, хусусан, Низомийнинг “Маҳзан ул-асрор” асарини шоирга нисбат беришдан чўчимайди. Бува, шунингдек, асарлар мазмунида ҳам хатоларга йўл қўяди, масалан, “Садди Искандарий”ни Александр Македонский ҳаёти ҳақидаги тарихий асар деб ҳисоблайди (қаранг: Bouvat L. “Essai sur la civilisation timouride” // Journal Asiatique, avril-juin 1926, p. 237-238). У.Сотимов Навоий шеъриятини форс адабиётининг намунаси деб билган немис шарқшуноси Пол Хорн ҳам худди шу турдаги хатоларга йўл қўйганлигини таъкидлайди. Қаранг: У. Сотимов, Навоий и Запад, с. 93-94.

Баъзи ўзбек олимларининг шарҳлашича, “Бобурнома” Ҳофиз “Девон”идан кўра кўпроқ таржима қилинган. Қаранг: У. Сотимов, Навоий и Запад, с. 54. Шундай қилиб, фақат Англиянинг ўзида Буюк Мўғул китоби саккиз марта нашр этилган ва унинг бутун дунёда ўттиздан ортиқ таржималари мавжуд. Бу борада қаранг: Р. Абдуллаева, “Ғарб олимлари Навоий ва Бобур ижоди ҳақида” // Ўзбек тили ва адабиёти, 2007, № 1, 40-45-б.

Э. Браун таъкидлашича, бу “Осиёда ҳақиқий тарихни акс эттирувчи ягона асар” (Literary History of Persia, p. 454). Алессио Бомбачи фикрича эса, бу китоб “бутун туркий адабиётнинг энг жонли намунаси” (A. Bombaci, Histoire de la littérature turque, traduit par I. Melikoff, Paris, Klincksieck, 1968, p. 135).

Р. Абдуллаева, “Ғарб олимлари Навоий ва Бобур ижоди ҳақида”, 40-б. “Бобурнома”даги Навоийга бағишланган парча миқдори ҳақида тасаввурга эга бўлиш учун унинг Баке-Граммон таржимасида бир варақдан сал кўпроқ жой эгаллаганлигини кўришимиз мумкин. (J.-L Bacqué-Grammont, Le Livre de Babur, Paris, P.O.F., UNESCO, 1980, p. 207-208).

The Bábar-náma (Baburnāma), fac-similé édité par Annette S. Beveridge, Londres, E. J. W Gibb Memorial Series, vol. I, 1971, folio 170b.

W. Erskin, J. Leyden, C. Waddington, Memoirs of Zehir-Ed-Din Muhammed Baber, Emperor of Hindustan, written by himself, in the Jaghatai Turki, and translated, partly by the late John Leyden party by William Erskine with notes and a geographical and historical introduction. Together with a map of the countries between the Oxus and Jaxartes, and a memoir regarding its construction, by Charles Waddington, Londres et Édimbourg, Longman et Co., Cadell et Co., 1826.

Лейден ва Эрскинлар таржимада Абдураҳим Мирзахоннинг форсча матнига асосланишганлигини эслатиб ўтамиз.

“Жавоб” усулларига ушбу тадқиқотнинг иккинчи қисмида батафсил тўхталиб ўтамиз: 2-қисм, 2.1.3.1-боб.

A.Kaiser, Denkwürdigkeiten des Zehir-Eddin Muhammed Baber, Kaisers von Hindustan. Von ihm selbst imDschagatâi Türkischen verfasst und nach der englischen Uebersetzung des Dr. Leyden und W. Erskine deutsch bearbeitetvon A. Kaiser, Leipzig, 1828.

Pavet de Courteille, Mémoires de Baber. Traduits pour la première fois sur le texte djagatai, Paris, Maisonneuve et compagnie, librairies-éditeurs, 1871.

Babur-nama, traduit par Annette Susannah Beveridge, Londres, Luzac, 1922.

Асар мавзусининг ўзига хослиги эстетик категория сифатида кўрилиши масалалари юзасидан қаранг: R. Mortier, L'Originalité. Une nouvelle catégorie esthétique au siècle des Lumières, Genève, Droz, 1982. Шундай қилиб, муаллиф ўзига хослик мезонининг XVIII асрда қандай қилиб аста-секин аҳамият касб этганлигини ва кейинги асрда романтизм тарафдорлари орасида батамом ўрнашиб олишини кўрсатиб беради.

E. Blochet, Catalogue des manuscrits turcs de la Bibliothèque Nationale de Paris, Paris, Bibliothèque nationale, 1932-1933, notice du supplément. Таъкидлар бизники (А.Э.).

E. Blochet, Les enluminures des manuscrits orientaux de la Bibliothèque Nationale, Paris, Éditions de la Gazette des Beaux-arts, 1926, p. 95. Натижада Бертелс Блоше Навоийни умуман ўқиб қўрмаганлиги ва унинг ўттиз бешта қўлёзмаси Миллий кутубхонада сақланаётганлигига қарамай, унинг бир нечта асарининг номларинигина ўрганиш билан қаноатланган, деб ёзади. Қаранг: Е. Э. Бертельс, “Старейшие переводы Навои на Западноевропейские языки, с. 32.

Навоий асарлари яратилган туркий тилга шарқшуносларнинг эътибори назарда тутилаяпти (А.Э.).

Навоийнинг форс тилидаги ижодига, хусусан, ғазалларининг аксарияти форс шоирларига тақлид қилинган катта аҳамиятга эга тўплам ҳисобланмиш “Девони Фоний”га бағишланган тадқиқотларнинг йўқлиги бу борада яна бир далилдир. Биз бу мавзуга яна қайтамиз.

Загрузки

Опубликован

2021-11-22